Ska­dar. Pri­je se­dam vje­ko­va srp­ska, a po­sljed­njih 100 go­di­na al­ban­ska va­roš. Ukle­san na oba­li Ska­dar­skog je­ze­ra sa tvr­đa­vom Mr­njav­če­vi­ća i ne­be­sko-ze­malj­skim bar­ja­ci­ma na Ta­ra­bo­šu i Bar­da­njo­lu, kao da je za­stao u ne­kom me­đu­vre­me­nu i pi­ta se na ko­ju će stra­nu. Da li da se Bo­ja­nom sju­ri u mo­re i da jed­nom za svag­da uto­ne u pro­šlost i hlad­ni vo­de­ni mrak ili da se pre­ko je­ze­ra do­če­pa Pod­go­ri­ce, pa pre­ko Br­da do­le­ti u sta­ru Ra­šku i smje­sti ta­mo gdje bi tre­ba­lo da pri­pa­da. Ska­dar. Srp­sko ime me­đu po­za­bo­ra­vlje­nim Sr­bi­ma. Če­ka na oba­li je­ze­ra ne­ko dru­go vri­je­me i ne­ke dru­ge lju­de sa jed­ne i dru­ge oba­le da mu vra­te mje­sto ko­je mu pri­pa­da i ko­je mu je ne­ka­da pri­pa­da­lo. Do ta­da pre­ko le­đa sta­re va­ro­ši kr­sta­re ra­zni ka­ra­va­ni i osta­vlja­ju svo­je tra­go­ve. U da­na­šnjem Ska­dru bal­kan­sko-evrop­ski-ka­to­lič­ko-mu­sli­man­ski ka­ra­van obi­lje­žio je sva­ki ćo­šak ovo­g gra­da.
Iz­me­đu ho­te­la „Evro­pa” i „Ro­za­fa” smje­stio se tran­zit­ni i po­mo­dar­sko za­pad­no­e­vrop­ski Ska­dar. Ne­ka­ko je smi­je­šan u na­pad­nom is­ti­ca­nju bez­lič­ne gra­đe­vin­ske ar­hi­tek­tu­re za­pad­nog kva­zi ma­te­ri­ja­li­stič­kog sti­la gdje je sve pod­re­đe­no po­vr­šno­sti i sja­ju bez sja­ja. Iz­me­đu „Evro­pe” i „Ro­za­fe” smje­stio se Ska­dar ko­ji ni­je Ska­dar, a ko­ji bi že­lio da bu­de na­lik evrop­skoj me­tro­po­li. Mo­žda bi to i bio da Ska­dar ni­je Ska­dar, pa se na nje­ga ne pri­ma ar­hi­tek­tu­ra vra­to­lom­nih vi­še­sprat­ni­ca ša­re­nih bo­ja. Či­ni se kao da će sva­ki čas po­le­tje­ti i sle­tje­ti ta­mo gdje kao ta­kve i pri­pa­da­ju, od­no­sno na ne­kom lon­don­skom ili bri­sel­skom skve­ru, gdje svi ne­kud žu­re i tra­že ži­vot ko­ji ne­ma­ju. Ča­mi taj Ska­dar ko­ji ni­je Ska­dar iz­me­đu „Evro­pe” i „Ro­za­fe” i kao da se pi­ta ko­je je ovo vri­je­me i je­su li se vje­ko­vi str­mo­gla­vi­li u pro­šlost ili bu­duć­nost že­le­ći da iz­bri­šu sve ono što Ska­dar či­ni Ska­drom.
I ta po­mo­dar­ska Evro­pa, op­či­nje­na zla­tom i šu­šta­njem nov­ča­ni­ca i spreg­nu­ta u taj kva­drat iz­me­đu dva ho­te­la, kao da je svje­sna da ov­dje ne pri­pa­da. Žmir­ka i ka­da joj se ne žmir­ka, spa­va i ka­da joj se ne spa­va, pje­va i ka­da joj se ne pje­va. Bra­ni se od ono­ga što i sa­ma zna, od­no­sno da ne pri­pa­da ovo­me kra­ju ni­ti nje­nim ži­te­lji­ma. A oni kao da to i ho­će, pa tra­di­ci­o­nal­no bi­ciklom špar­ta­ju na­du­gač­ko i na­ši­ro­ko od „Evro­pe” do „Ro­za­fe”. Pi­ta­ju se za­lu­ta­le vi­še­sprat­ni­ce, oli­nja­li i obez­du­ho­vlje­ni ka­fi­ći i to­bo­žnja gra­đan­ska eli­ta ko­ja se za­tr­pa­la u nji­ma, ko su ovi bi­ci­kli­sti što kr­sta­re bu­le­va­ri­ma i tr­go­vi­ma. Za­što ih vra­ća­ju i pod­sje­ća­ju da se na­la­ze ta­mo gdje ne tre­ba i gdje ne že­le da bu­du. Ipak, od te nji­ho­ve že­lje ja­či su bi­ci­kli­sti ko­ji tvr­do­gla­vo ju­re do­lje-go­re i ne do­zvo­lja­va­ju Ska­dru da ne bu­de Ska­dar. Bi­ci­kli­sti na ko­ji­ma je sta­ro i mla­do li­če mi na sred­nje­vje­kov­ne vi­te­zo­ve. Ka­da okre­ću pe­da­le kao da ma­mu­za­ju ko­nja tra­že­ći do­stoj­nog vi­te­za da sa nji­me ukr­ste ko­plja i po­ka­žu da i da­lje ima ju­na­ka. A iz­gle­da da ih ne­ma, jer u cen­tru Ska­dra bi­ci­kli­sti ju­re na sve stra­ne, za­le­ću se na­pri­jed i vra­ća­ju na­zad kao da tra­že da se sa ne­ki­me su­da­re i iz­va­de ne­vi­dlji­va oruž­ja i ukr­ste ne­vi­dlji­va ko­plja. Ipak, to se ne de­ša­va, jer u toj bi­ci­kli­stič­koj jur­nja­vi ne­ma ni jed­nog eks­ce­sa, su­da­ra ili sva­đe. Kao da to sim­bo­li­zu­je i ov­da­šnji po­mo­dar­ski Ska­dar ko­ji ne že­li da bu­de u su­ko­bu sa bi­lo ki­me, pa ni sa sa­mim so­bom. Iako Ska­dar ima vi­še od 100.000 sta­nov­ni­ka, pu­no vo­zi­la i bez­broj bi­ci­ka­la, ne­ma ni­ti jed­nog se­ma­fo­ra. A i ne znam šta bi im tre­bao ka­da i ova­ko sve do­bro funk­ci­o­ni­še. A bi­ci­kli­sti se po­na­ša­ju kao ne­ka­da­šnji vi­te­zo­vi ko­ji svo­je ko­nje ve­žu is­pred me­ha­ne. Za raz­li­ku od Pod­go­ri­ce gdje se is­pred ka­fi­ća par­ki­ra­ju sku­pi če­tvo­ro­toč­ka­ši is­pred ska­dar­skih re­sto­ra­na i ka­fi­ća par­ki­ra­na su ja­ta bi­ci­ka­la!
Na sa­mo par sto­ti­na me­ta­ra od opi­sa­nog po­mo­do­ar­skog kvar­ta ži­vi sta­ri Ska­dar. U pr­voj uli­ci sa de­sne stra­ne „Evro­pe” smje­stio se Ska­dar En­ve­ra Ho­dže i ta­mo se već de­ce­ni­ja­ma nišp­ta ni­je pro­mi­je­ni­lo. Čak su i fa­sa­de sa ru­žnim i ne­omal­te­ri­sa­nim bra­on ci­gla­ma iste kao pri­je. Ov­da­šlji ži­te­lji su za­bra­ni­li kom­šij­skom tran­zit­nom Ska­dru da svra­ća u nji­ho­ve udže­ri­ce i uz­ne­mi­ra­va ih kva­zi­ar­hi­tek­tu­rom. Nji­ma je i bez nje od­lič­no i ne zna­ju ka­ko bi sve to no­vo pod­ni­je­le i zna­ju da bi se pri­je sru­ši­le ne­go što bi pri­hva­ti­le sla­du­nja­ve gra­đe­vin­ske no­vo­ta­ri­je. U tom Ska­dru lju­di su ne­ka­ko to­pli­ji, bli­ži jed­ni dru­gom i sprem­ni da po­raz­go­va­ra­ju i na srp­skom. U onom po­mo­dar­skom Ska­dru iako svi zna­ju ni­ko ne pri­ča srp­ski i na sva­ko na­še slo­vo od­go­va­ra­ju une­zve­re­nim po­gle­dom i sli­je­ga­njem ra­me­na. Ni­je mi ja­sno za­što je ta­ko, ali valj­da ne­ma ni po­tre­ba da to znam.
U Ska­dru sam se naj­pri­jat­ni­je osje­ćao u ne­ka­da­šnjoj tvr­đa­vi iako je u njoj iz­bri­san sva­ki srp­ski trag. Nje­na grad­nja opi­sa­na je u na­rod­noj pje­smi „Zi­da­nje Ska­dra”, ali kao da je na­rod­ni pje­snik pje­vao o ne­kom dru­gom utvr­đe­nju, a ne o ovom ko­ji da­nas vi­si nad Ska­drom. Vo­dič ni da po­me­ne žr­tvu mla­de Goj­ko­vi­ce ko­ja je uzi­da­na u nje­ne te­me­lje ka­ko bi spri­je­či­la vi­le da po­ru­še ono što su ne­i­ma­ri gra­di­li. Po­mi­nju Ro­zu i Fa, od ko­jih je ovaj ne­ka­da­šnji srp­ski dvo­rac da­nas po­stao Ro­za­fa. Na nje­go­vim ku­la­ma da­nas se vi­jo­ri al­ban­ska za­sta­va.
I. Mi­lo­še­vić